Beograd priča kol’ko sam te volela
a trebalo bi da sam te prebolela
mudrost je poklon života
kad više ti ne treba
Beograd priča kol’ko sam te voleo
ma laže vino, nisam te preboleo
džaba mi ove daljine
bez karte i putnika
I svaki put kada mi suza niz lice krene
ja znaću to da nikad nisi ni bio uz mene
a bol k’o bol u ovoj kafani uvek bira isti sto
da popije laž
I svaki put kada mi ona iz kuće pođe
ja znaću da od bolje loze bolje si grožđe
a to sam ja, između neba i zemlje uvek sam blizu dna
ti najbolje znaš
Beograd priča da sam se izmijenila
pola me nema, da sam s nama umrla
tuga nije grehota
al’ za sramotu znam
Beograd priča da sam se izmenio
da više nisam onaj stari
što te podigne
to te još brže pokvari
Koga nema bez nega se može
al’ ti tu si ispod kože
traješ k’o zlato koje više
nema sjaj
U nama ista tuga živi
za to smo podjednako krivi
k’o ogladnele zveri
jedno smo drugom kraj
