Рефрен:
Да ли се сећаш како било нам је пре,
после свега шта сад остало је, мој Београде?
Да ли се сећаш како било нам је пре,
после свега шта сад остало је, мој Београде?
Сећам се, давно, још у „Златном бокалу“,
први пут сам видео микрофон, стајао је на асталу.
У хладу старог кестена, где је моја драга нестала,
ја урез'о сам име, бацио прве риме.
Ја сам одрастао на песмама градских боема,
и причама аласа којих данас више нема.
Калио се с' најбољима, по задимљеним биртијама,
удварао се дамама, коцкао са лихварима.
Некад кући срећан, некад све изгубио,
некад жену љубио, некад калдрму грлио.
И нисам себи судио, где год би се пробудио,
бол је био исти, с' њим сам се удружио.
Зато сећања сам скупљао, к'о ожиљке,
да подсете, да није увек било само хладно и сиво.
Да крв црвена к'о вино бојила је ноћи,
кроз одразе у чаши, то су биле твоје очи.
А ја сам морао да одем, фијакер ме је чекао,
Београде збогом, многе ти ствари нисам рекао.
Рефрен
Заборави ме драга, заборави да те волим,
настави да живиш, можда више не постојим.
Грлим сећања у мраку, док их луча свеће боји,
да не мислим на крике што чују се низ ходник.
Док борим се са ранама, сањам да,
опијам се вином, ракијом и тамбурама,
старом виолином и поцепаним гласовима,
тужном песмом Цигана, димом и поломљеним чашама.
Да с' боемима мојим се надвикујем за столом,
гађам песмама, рецитујем, отимам за слово.
Због само једног стиха мој живот сад је готов,
пустиња у срцу, док кроз прозор гледам Оток.
Сањам да миришем твој парфем док се прибијаш уз мене,
сузе ми потеку као кише у јесен.
Еј, не свани пуста зоро, пусти ме да чезнем,
никад не свани док у мени има песме!
А ја сам морао да одем, јер некоме сам сметао,
Београде збогом, ово ти још нисам рекао.
Рефрен
Данас ране више боле него зуце иза школе,
него звуци оне строфе кад сам морао да одем.
А сад сам опет овде, ал' све нам се изгубило,
посекли су кестен где сам некад тебе љубио.
Не миришу липе, нема старе виолине,
нема Циганина седог да за моју тугу брине.
Мој Београде, изгубио сам корене,
џабе носим ордење кад нико ме не познаје.
Па звезду Црног Ђорђа дадох сад за бокал грожђа,
шта ће мени она, кад ја немам било кога.
Само неспокој и бол, моји најбољи другови,
у кафани ломим чаше, док ми душа на искрвари.
Балада дисидента – једна тужна српска песма,
неким будућим кафанама, за боља времена.
Нека застане у грлу кад је неко други пева.
Све је исто у мом крају, само мене више нема,
јер ја сам морао да одем, такав ником нисам требао,
Београде збогом, памти добро шта сам рекао.
Баллада диссидента
Припев.(2х):
А помнишь ли ты как все было раньше,
После всего, что теперь стало, мой Белград?
Вспоминаю себя давно, как в "Златном Бокале"
Я первый раз увидел микрофон, стоявший на столе,
В прохладной тени каштана, где потерялась моя милая,
Я урезал себе имя и сочинил первые рифмы,
Я вырос на песнях городских цыган,
И на рассказах, которых, увы, больше нет,
Я закалялся вместе с лучшими парнями, ходя по задымлённым барам,
Ухаживал за дамами, играл в азартные игры с бандитами,
Когда-то я был счастлив дома, проигрывал все деньги,
Когда-то обнимал жену, даже целовал мостовую,
И я себя не судил, и где бы я не просыпался,
Это стало инстинктом, я с ним стал единым целым,
Поэтому я берегу воспоминания, и шрамы мне напоминают,
Что не всегда было только холодно и серо,
И кровь красная, как вино, скрашивала ночи
Сквозь отражения в бокале - это были твои очи,
А я должен был уехать, меня ждала машина,
Прощай, Белград, я многое тебе не сказал...
Пр.(2х):
А помнишь ли ты как все было раньше,
После всего, что теперь стало, мой Белград?
Забудь меня, милая, забудь что я тебя любил,
Продолжай жить, может быть меня больше нет,
Обниму воспоминания в темноте, ведь я боюсь за них как за свои лучшие,
И я не ду Chorus:
Do you remember what it was like before,
after all that is left now, my Belgrade?
Do you remember what it was like before,
after all that is left now, my Belgrade?
I remember a long time ago, in "Golden Jar",
the first time i saw the microphone, it was standing on the astal.
In the shade of an old chestnut tree, where my darling has disappeared,
I engraved the name, threw the first rhymes.
I grew up singing city bohemian songs,
and stories of alas that are no more today.
Kalio with the best, in smoky pubs,
he courted ladies, gambled with moneylenders.
Sometimes happy at home, sometimes lost everything,
once he kissed a woman, sometimes he hugged the cobblestones.
And I didn't judge myself, wherever I woke up,
the pain was the same, I teamed up with him.
That's why I collected memories, like scars,
to remind, that it was not always just cold and gray.
That blood red as wine colored the night,
through the reflections in the glass, it was your eyes.
And I had to leave, a carriage was waiting for me,
Goodbye Belgrade, I haven't told you many things.
chorus
Forget me dear, forget I love you,
keep living, maybe I don't exist anymore.
I embrace memories in the dark, while the candle lights them,
not to think of the screams heard down the hall.
As I struggle with my wounds, I dream that,
I get drunk with wine, brandy and tambourines,
an old violin and torn voices,
a sad Gypsy song, smoke and broken glasses.
To shout at my table with my bohemians,
I shoot songs, I recite, I grab for a word.
Because of just one verse, my life is over now,
desert in the heart, as I look out the window at the Island.
I dream of smelling your perfume as you cling to me,
my tears flow like rains in autumn.
Hey, don't wake up at dawn, let me long,
never dawn while there are songs in me!
And I had to leave because I was bothering someone,
Goodbye Belgrade, I haven't told you this yet.
chorus
Today, wounds hurt more than gall behind school,
it sounds like those stanzas when I had to leave.
And now I'm here again, but we've lost everything,
they cut the chestnut tree where I used to love you.
They don't smell like linden trees, they don't have old violins,
there is no gray gypsy to take care of my grief.
My Belgrade, I lost my roots,
I wear decorations in vain when no one knows me.
So I gave the star of Black George now for a pitcher of grapes,
what will she do to me, when I don't have anyone.
Just restlessness and pain, my best friends,
in the tavern I break my glasses, while my soul bleeds.
The Ballad of the Dissident - a sad Serbian song,
some future taverns, for better times.
Let it stop in your throat when someone else sings it.
Everything is the same in my area, only I'm gone,
because I had to leave, I didn't need anyone like that,
Goodbye Belgrade, remember well what I said.
Dissident ballad
Chorus (2h):
And do you remember how everything was before,
After all, what happened now, my Belgrade?
I remember myself a long time ago, as in the "Golden Glass"
I first saw the microphone on the table,
In the cool shade of the chestnut tree, where my darling got lost,
I cut my name and wrote the first rhymes,
I grew up singing urban gypsies,
And on the stories, which, alas, are no more,
I hardened together with the best guys, walking on smoky bars,
Courted ladies, gambled with bandits,
Once upon a time I was happy at home, losing all my money,
He once hugged his wife, even kissed the pavement,
And I did not judge myself, and wherever I woke up,
It became an instinct, I became one with him,
That's why I keep memories, and scars remind me,
Which wasn't always just cold and gray,
And the blood, red as wine, brightened the nights
Through the reflections in the glass - it was your eyes,
And I had to leave, a car was waiting for me,
Goodbye, Belgrade, I haven't told you much ...
Ex. (2h):
And do you remember how everything was before,
After all, what happened now, my Belgrade?
Forget me, darling, forget that I loved you,
Keep living, maybe I'm gone,
I will embrace memories in the dark, because I am afraid for them as my best,
And I don't Смотрите также: | |
